Moć stvaralačkog mira

Moć stvaralačkog mira

Moć stvaralačkog mira 850 480 V.M. Samael Aun Weor

DRUŠTVO JE EKSTENZIJA INDIVIDUE, A ONO ŠTA JE INDIVIDUA JESTE DRUŠTVO, JESTE SVET

Ako je pojedinac pohlepan, surov, nemilosrdan, sebičan itd, tako će biti i društvo. Treba biti iskren prema sebi; svako od nas je degenerisan i stoga društvo neizbežno mora biti degenerisano. To ne može rešiti strašno čudovište materijalizma, to može rešiti samo pojedinac zasnovan na svojoj integralnoj revoluciji.

Došlo je vreme da razmislimo o sopstvenoj sudbini. Nasilje ne rešava ništa. Nasilje nas može dovesti samo do neuspeha. Potreban nam je mir, spokoj, razmišljanje, razumevanje. Postoji bol, postoji glad, postoji konfuzija, ali ništa od toga ne može se eliminisati apsurdnim postupcima nasilja. Oni koji žele da transformišu svet na osnovu revolucija krvi i rakije ili državnih udara i pucnjave, potpuno greše, jer nasilje samo rađa više nasilja, a mržnja više mržnje.

Potreban nam je mir ako želimo da rešimo probleme, potreban nam je mir… Ne treba da šamaramo tmine, već da unosimo svetlost. Greška se takođe ne može poništiti borbom ruku pod ruku s njom, već širenjem istine bez potrebe da napadamo grešku. Kada istina napreduje, greška će nestati. Nije neophodno odupreti se zlu, već bezuslovno upražnjavati dobro i kroz praksu učiti njegove prednosti. Napadom na grešku izazvaćemo mržnju onih koji greše i tako ćemo grešiti. Napadom na zlo izazvaćemo nezadovoljstvo negativaca i time će oni loši biti gori.

Ono što nam treba to je da širimo svetlost da bismo rasterali tmine.

Ako zaista želimo stvarnu promenu kako u sebi tako i u društvu u kojem živimo, treba da se potrudimo da stvorimo unutrašnji mir koji će da bude sposoban da gaji Svetlost Svesti.

Svest je kognitivna sposobnost Bića, sposobnost shvatanja ili spoznaje kosmičkih istina. Ako naučimo da živimo prema diktatu Svesti, očigledno je da ćemo živeti ispravno i inteligentno.

Ali za ovo moramo stvoriti mir kako u sebi tako i u svakodnevnom životu, a za to moramo u svojoj dubini shvatiti šta je zaista ono što nazivamo mirom.

Realno, ljudi ne umeju da razumeju ono što je istinski unutrašnji mir i samo žele da im se niko ne suprotstavlja na putu, da ih ne uznemirava, da ih ne ljuti, čak i tada kada oni preuzimaju na sopstvenu kožu i na sopstveni rizik, pravo da naljute, da uznemiravaju i da zagorčavaju život svojih bližnjih.

Ljudi nisu nikada eksperimentisali istinski mir i imaju o tome samo apsurdna mišljenja, romantične ideje, pogrešne koncepte.

Za lopove, mir bi bila radost da mogu nesmetano da kradu, bez da se policija ispreči na njihovom putu. Za švercere mir bi bio da mogu svuda da ubacuju bescarinsku robu, bez da im organi reda to zabrane. Za one koji osiromašuju narod, mir bi bio da vrlo skupo prodaju, da eksploatišu, levo i desno, a da im zvanični inspektori vlade to ne zabrane. Za prostitutke mir bi bio taj da se raduju u svojim krevetima zadovoljstava i da slobodno eksploatišu sve muškarce bez da im prete sanitarni organi ili policija.

Svako formira u svom umu pedeset hiljada apsurdnih fantazija o miru. Svako teži da podigne oko sebe egoistički zid lažnih ideja, vera, mišljenja i apsurdnih koncepata o onome što je mir.

Postoje mnoge lutalice koje pretpostavljaju, na pogrešan način, da je mir to kada mogu da žive bez da rade, vrlo spokojni i bez ikakvog napora u jednom svetu ispunjenom divnim romantičnim fantazijama.

Postoje milioni koncepata i mišljenja o miru.

Sve dok u ljudima postoje psihološki faktori koji proizvode neprijateljstva, razdore, probleme, ratove, neće postojati istinski mir.

Autentični mir dolazi od legitimne lepote mudro shvaćene.

Lepota mirnog srca odiše ukusnim parfemom istinskog unutrašnjeg mira.

Hitno je razumeti lepotu prijateljstva i parfem ljubaznosti.

Hitno je da se razume lepota elokvenije (krasnorečivosti). Potrebno je da naše reči nose u sebi supstancu iskrenosti. Ne treba da koristimo nikada neritmičke reči, neharmonične, grube, apsurdne.

Svaka reč treba da bude istinska simfonija, svaka rečenica treba da bude puna duhovne lepote. Isto toliko je loše da se govori kada treba da ćutimo, kao i da ćutimo onda kada treba da govorimo. Postoje deliktne ćutnje i postoje uvredljive reči.

Treba da vodimo brigu o svojim gestovima, o svojim manirima, o svom odelu, o svim svojim delima. Potrebno je da gestovi, odeća, način na koji sedimo za stolom, način na koji se ponašamo kada jedemo, način na koji se ophodimo sa osobama u salonu, u kancelariji, na ulici itd, budu ispunjeni lepotom i harmonijom.

Potrebno je da razumemo lepotu dobrote, da se oseti lepota dobre muzike, da se voli lepota stvaralačke umetnosti, da se rafinira naš način mišljenja, osećanja i delovanja.

Izvodi iz Revolucije dijalektike, Traktata etike, Gnostičke sociologije i Fundamentalne edukacije
V.M. Samael Aun Weor

*

code