Mnogo voljeni saputnici:
Sa zadovoljstvom uzimam olovku da vam pošaljem sledeću poruku, koju sam je nazovao…
…JA ŽRTVIZMA
U raznolikoj panorami naše jadne psihologije, specifične za naše humanoidno stanje, dobro je proučavati, razmišljati, istraživati i dublje zalaziti u nejasne detalje jednog od naših najgorih psiholoških agregata koji, budući vezani za našu psihu, povećavaju naše slepilo svesnosti, sprečavajući tako toliko željeno buđenje naše SVESTI.
Ne smemo zaboraviti da se u našoj SVESTI nalaze svi dragulji koji bi nas mogli povezati sa našom unutrašnjom stvarnošću i koji bi nam, prema tome, omogućili da se uspostavimo u trajnom stanju ispunjenosti, u kojem smo uživali u dalekim vremenima, kada ljudska rasa još nije zapala u sopstvenu degeneraciju i san koji je usledio.
Ovaj agregat, među deset hiljada koji drže našu Svest zarobljenu u dubokom snu, veoma voli da se kamuflira u našem duševnom kontinentu i stoga, kada želimo da ga otkrijemo, nikada ne želi da vidi sebe, beži od ogledala društvenog života i traži hiljadu načina da se sakrije od očiju samoopažanja.
Bez sumnje, ova psihološka larva, kada je pred otkrivanjem tokom meditacije ili duboke refleksije, odmah pokušava da pronađe nekoga koga će kriviti za svoje postupke.
Imati nekoga koga treba kriviti je mnogo lakše za većinu ljudi. Teško je prihvatiti da neko nije u redu u našoj unutrašnjosti, a kada se suočimo sa problemom koji nas povezuje sa drugom osobom i ne izrazimo svoju gorčinu, situacija postaje još gora, jer mnogi od onih koji ne razgovaraju ili koji kategorično nikada ne žele da razgovaraju o toj temi nastavljaju da se grizu u svojim mislima kandžama ovog odvratnog energetskog elementa.
Zbog toga je V.M. Samael često govorio: „Jednako je loše ćutati kada bi trebalo da govorimo kao i govoriti kada bi trebalo da ćutimo.“ …
To je navelo neke misionare da kažu stvari poput toga da je pred ženom bolje samo slušati i ne govoriti, jer je, prema tim misionarima, žena mentalni entitet.
Očigledno je da se nikada nećemo složiti sa ovom izjavom i stoga moramo poštovati reči našeg Patrijarha kada nas upozorava da znamo kada treba ćutati, a kada govoriti. Možda činjenicu da uvek želimo da ćutimo pred ženom neko može smatrati validnom, ali to nije istina. U ovom slučaju bi se izrazio drugi Ego: mačizam. Ja mačizma teži da smatra da žena ne bi trebalo da izražava svoje mišljenje, a kada žena izražava svoje mišljenje, onda to ja mačizma tu ženu smatra nekim ko voli da naređuje, odnosno da bude autoritarna. Mnogi od onih koji su žrtve Ja mačizma jesu, u suštini, muškarci koji se plaše žena, koji ih ne razumeju. Ali mnogi od njih ne razmišljaju tako o svojim majkama, a ipak, razmišljaju tako o svojim partnerkama. Ili možda njihova majka nije žena? Kada govore na ovaj način, neki od ovih muškaraca ne shvataju da se na taj način distanciraju od svoje Božanske Majke.
Ja žrtvizma se asocira sa ljudima koji uvek sebe smatraju žrtvom. Žrtva je neko, fizičko lice koje je pretrpelo, direktno ili indirektno, štetu ili kršenje svojih prava kao rezultat kršenja ljudskih prava ili počinjenje prestupa; to je definicija.
Ostale stvari koje trpimo, ako nisu uvrede, su samo mišljenja, a ako nismo u stanju da prihvatimo ta mišljenja, to je zato što imamo mnogo samoljublja i ponosa… Ljudi imaju pravo da izraze svoje mišljenje, čak i ako nas to povređuje – i, naravno, uvek to čine sa poštovanjem.
Ja žrtvizma je nešto što se rađa u pameti, a zatim prelazi u emocionalni centar, koji ga transformiše u osećanje da smo mučene osobe… Ja žrtvizma nas čini da se osećamo kao da nosimo krst… utopijski krst, jer nas čini da se osećamo nesebično. I, naravno, sve su to aspekti istog ja žrtvizma.
Kao da opravdavamo svoju bedu.
Sa ovim stavom ne napredujemo, jer, u stvari, volimo ovo stanje… A ako nas drugi vide ovako, tim bolje, jer je kao da imamo medalje.
Ne prihvatamo da nam neko govori istinu da bismo zaista mogli da promenimo sebe. Ne prihvatamo da nam drugi nešto govore, čak ni na nežan način, da bismo promenili svoje živote, jer, duboko u sebi, volimo ta stanja žrtve koja imamo. Navodno, ona daju smisao našim životima, čine da se osećamo živima posredstvom ovih, pa čak i da izgledamo sveti.
Naravno da je moguće promeniti svoje stanje, svoja stanja, svoju psihologiju, svoje greške, svoje Ja-ove itd, i svoj život. Ali Ja žrtvizma veruje da je sve što mu se dešava, ili skoro sve, krivica drugih. Čak i da jeste krivica drugih, zar tu nema nečega što treba da promenimo, što treba da naučimo?
Moramo da ostavimo prošlost iza sebe da bismo krenuli napred… U suprotnom, ona postaje naša identifikacija i na kraju nas definiše… Ja kaže: „Ovde sam jer sam ovo proživeo, jer sam ovo izgradio, jer je ovo funkcionisalo za mene“, ili: „Ovakav sam jer sam proživeo ovu traumu…“ Tu ostajemo, više ne možemo da idemo napred, jer ovo postaje naša psihološka pesma.
I ako se nešto promeni u našim životima, ne možemo to da podnesemo, jer smo već obrazac stvari kojih se ne želimo odreći, jer se osećamo srećno sa tom slikom koju smo izgradili za sebe i ne tražimo smrt za Ja.
Ne volimo da preuzimamo odgovornost za ono što nam se dešava u sadašnjosti, i čak i ako je prošlost bila dobra, to ne znači da će uvek biti tako, da će naš način života uvek funkcionisati.
Možda naš način interakcije ili života sa drugima funkcioniše neko vreme, ali dolazi vreme kada Otac traži nešto drugo od nas, radikalnu promenu. Jer ako voda ne ključa na sto stepeni, onda Ja ne umire. A ako smo bili tako dobri toliko godina, zašto još uvek nismo autorealizovani?
Većina ljudi ne želi da se promeni i prihvati ono što im se dešava, ono što doživljavaju upravo sada.
Ako nam se nešto desi jednog dana, samo jednog dana ili nekoliko sati ili nekoliko minuta, kada nam neko nešto uradi ili kaže, a onda to nosimo u sebi svakog dana u godini i svakog trenutka, to je ono čega se sećamo: ovo se zove MENTALNO ZATVARANJE. Kako možemo da krenemo napred? Jer na kraju to nije bio samo proživljeni trenutak. Mi ga stalno ponovo proživljavamo, iznova i iznova… I naše zatvaranje, na kraju, definiše naš život…
Ponekad je dobro da razgovaramo, postoje trenuci kada bolje razumemo, ili se tešimo, ili vidimo da ono što smo tamo videli nije bilo stvarno, već samo scene ili mentalne situacije koje nosimo u sebi godinu dana. Ljudi koji ne razgovaraju, godinama će to zatva ranje zadržati.
Ovo je Ja žrtvizma… Nema mesta za promenu, jer ostajemo zarobljeni u prošlosti.
Ja žrtvizma može pratiti depresivno Ja. Vole da žvaću. To stvara mentalne ljude, ljude koji ne žele da se promene, koji uzimaju ovo Ja i hrane ga. I nisu brbljivi ljudi. Na kraju, mogu čak i da izvrše samoubistvo, jer ne traže pomoć, zatvaraju se u sebe, hrane čudovište koje su stvorili…
Naravno da postoje emocionalne krize, one su kada Ja umire. Ali ako neko provodi vreme pateći zbog samoljublja, ova emocionalna kriza nije plod mistične smrti, već ćemo svakodnevno ponovo proživljavati ovaj ili onaj događaj, pateći za nečim što više ne postoji, nečim što je Ja izmislilo. Ali mi to uzimamo kao da je istina i tonemo.
Kada smo u ovom stanju, najbolje je razgovarati, razjasniti stvari kako bismo mogli da krenemo napred. Ali oni koji pate od Ja žrtvizma nisu uvek ljudi koji vole da pričaju, a rizik je da stvore sopstvenu teoriju i drže je kao apsolutnu istinu. Košmar. A ako i pričaju, uvek će to raditi iz svoje perspektive, bez stvarne želje da reše situaciju.
Dakle, suze nisu uvek rezultat smrti Ja… Mnogo puta, plakanje će, ironično, ojačati Ja. Na primer, Ja samosažaljenja, lažnog saosećanja, povređeno samoljublje, između ostalog; Ja žrtvizma je povezano sa Ja samosažaljenja, samoznačajnošću…
Postoje ljudi koji vole dramatične stvari, da plaču, jer im to daje određeni stimulans… Negativni ljudi će težiti da uđu u Ego žrtvizma.
Ja žrtvizma je jedan od najgorih Ja-ova koje imamo, jedan od onih koji nas najviše sprečava da napredujemo… Jer je sve krivica drugih. „Ja sam dobra osoba – kažemo – ne vide me, pogledajte kako me tretiraju, pogledajte šta su rekli, ne vole me…“, ovo nam Ja govori…
Ovo Ja kaže: „Ja sam žrtva… Nisam shvaćen…“. Može ovo reći ili nagovestiti, ili usvojiti stav žrtve.
Ja žrtvizma takođe se može povezati sa Ja-om sekretomanije – što se razlikuje od vrline hermetizma.
Kada nam je teško da govorimo o svojim osećanjima, svojim mislima, težićemo da upravljamo svojim patnjama, bolovima i delima zaključani u sebi. Ako je neko takav, ne treba mu nikakav duhovni vodič u životu, jer ne želi da traži stvarnost, obmanjuje sebe i obmanjuje druge. Takva osoba živi sa svojim mentalnim analizama i, ako je ovako srećna, odvaja se od Oca jer je njen um taj koji je vodi. Jer Ja žrtvizma i sekretomanije, zajedno, čine da se osećamo samodovoljnim.
Ja žrtvizma može se eliminisati traženjem komunikacije, kako bismo razumeli ova stanja. Kada ih jednom shvatimo, videćemo da činjenice nisu bile onakve kakve smo mislili.
Ali, naravno, moramo biti oprezni da ne tražimo objašnjenja iz besa. Činjenica govora i komunikacije pomaže, otvara mogućnosti za postizanje razumevanja, za objašnjenje nečega što postoji ili čak za nešto što ponekad nije ni postojalo.
Generalno, ego žrtvizma je sto posto uveren da smo mi dobri, a drugi loši… A to nas, jednog dana, može dovesti do depresije, pa čak i samoubistva.
Sigurno će mnogi pomisliti: „Ova tema nema nikakve veze sa mnom“. Pamet izvlači sopstvene zaključke da bi se osećala dobro. Toliko mnogo da je sposobna da laže zbog tog lažnog mira…
Kada nam se desi nešto neprijatno, shvatamo to lično, a ne kao nešto iz čega možemo da učimo. Pamet čuje: „Ne volim te“, umesto „Ne želim da to radiš na ovaj način“…
U mnogim slučajevima, bolje je razgovarati i ne ostati sa našim najvećim neprijateljom, a to je naša pamet. Ona nije sposobna da intuitivno vidi stvarnost.
Osoba koja teži opštem dobru, koja teži bratstvu, prihvatiće šta joj se dešava u životu, bilo da je dobro ili loše. Neće toliko pasti u poziciju žrtve. Ona se pomiri sa sobom.
Ako sve shvatamo lično, ako nas svaka sitnica pogađa, ako smo toliko osetljivi da nismo u stanju da tražimo opšte dobro i sve individualizujemo, veća je verovatnoća da ćemo pasti u poziciju žrtve.
A rešenje je, kao i uvek, poniznost.
Ako razmišljamo o opštem dobru učenika u udruženju, ako neko NE smatra sebe posebnim, ako je istinski skroman, onda prihvata gimnaziju. Prihvata ono što mu Otac daje kao učenje. Prihvata da nije centar univerzuma. Ako neko ne želi da BUDE ŠEF, već da služi, izbeći će da padne u sva ova stanja.
Ako neko misli o sebi kao o šefu, misli o sebi kao o posebnom i nikada ne veruje da zaslužuje bilo šta negativno, sedeće na svom prestolu. I ako misli o sebi da je poseban, to je zato što, prema njemu, drugi nisu takvi, drugi su mu inferiorni. I neće prihvatiti da ne bude vođa u svemu. Očigledno je da će na kraju pasti u žrtvizam, depresiju, bes, jer ne zaslužuje ništa negativno; oseća i veruje da je poseban… Onda će ga kasnije čekati drugo Ja: ono MITOMANIJE, jer mu nedostaje poniznosti, nedostaje mu zrelosti…
Ako neko nikada u životu ne završi srednju školu i uvek želi da bude Zen, plaši se da proživi iskustva i zatvara se u sebe, onda nikada neće dostići Svetlost. Nikada nećemo razviti unutrašnju snagu. Nikada se nećemo približiti Ocu.
Gimnazija služi da otplati karmu, da stekne razumevanje, ali i da naučimo da upravljamo situacijama i dostignemo unutrašnju ravnotežu ili Svest. Ako to ne učinimo, naš KAMEN će ostati bez dubine i bez snage.
Ovde smo da upoznamo sebe. Ako doživljavamo teške stvari: stres, bol…, to je najbolja prilika da upoznamo sebe. Ali ako uvek želimo da izbegnemo gimnaziju i da ostanemo kod kuće u miru, nećemo daleko stići u pogledu Svesti. Da, moći ćemo da razvijemo unutrašnje Vatre, ali to ne znači da ćemo imati istinsku Vatru i psihološku smrt.
Dakle, kada nam se nešto desi, treba da zahvalimo Bogu. Možemo osetiti izvesnu tugu, ali ne depresivnu tugu, ne tugu Ja-ova. Ne želimo da ugojimo JA-OVE, ali nam je potrebna tuga da bismo analizirali, da bismo razumeli šta Otac želi da nas nauči. Gimnazija je najlepša stvar koja nam se može dogoditi, jer je to najbolji način da upoznamo sebe.
Moramo biti nesebični. Odricanje nam pomaže da prihvatimo stvari bez dramatizovanja, bez padanja u depresiju ili tugu. I tako izbegavamo da upadnemo u različite oblike žrtvizma.
Na primer, ako ne želimo da slušamo probleme ili žalbe studenata, bilo da se odnose na nas ili na nekog drugog, ženu ili muškarca, onda ne radimo svoj posao kao Misionari. Ali predavanje časova jeste misionarski rad, ali ono o čemu ovde govorimo je naš istinski psihološki rad, onaj koji nas tera da napredujemo. Ako ne želimo gimnazije, ako ne želimo da razgovaramo, onda ćemo se jednog dana zaglaviti ili skrenuti. I ući ćemo u to Ja koje nam govori: „JADNI SAM…“ Ovo nikada ne bi trebalo da postoji ako želimo da idimo putem. Jer je sve položio Otac, sve služi da napredujemo.
Ne napredujemo ako nema gimnazije, ako nas svi vole, onda nema vode koja ključa. Nema razumevanja. I postojaće samo ono „NE VOLIM SEBE…“ A ko to kaže…? Ego samoljublja i žrtvizma. Osećamo da ne zaslužujemo ništa loše, da je sve nepravda.
Ne bi trebalo da stvari shvatamo lično, osim ako nam ljudi jasno ne kažu stvari… U suprotnom, to su samo zaključci pameti… A ako se na ovo dodaju i tmine, možemo na kraju izgubiti čak i našeg najboljeg prijatelja na ovom pogrešnom putu. Kažemo: „On je takav iz tog i tog razloga, mora da ima nešto protiv mene“ itd, itd, itd. Sve ove fraze su od Ja, nisu realne. Osim ako nam neko jasno nešto ne kaže. A ako je to slučaj, moramo da odlučimo, da govorimo i da ne kažemo da uvek moramo da ćutimo, to nije način da spoznamo sebe. Možemo da ćutimo ako vidimo da je osoba neizlečiva ili da neće ništa da promeni.
Ako govorimo, moramo biti pažljivi sa rečima koje koristimo. Nemojmo govoriti sa ljutnjom. Majstor Samael nije govorio isto sa bratom kao sa sestrom, bio je veoma oprezan sa gnostičkim damama. Iz poštovanja, ne iz straha, ne zato što je imao loše mišljenje o ženama, već iz poštovanja
Ako govorimo, moramo govoriti o konkretnim činjenicama ili konkretnim izjavama, a ne na osnovu mentalnih spekulacija. To je ono sa čime moramo raditi. Moramo raditi sa svojom pameti. Jer ako nema konkretnih činjenica i konkretnih izjava o nama, sve je plod pameti.
Bog nam je dao verbum i on nam pomaže kada nemamo intuiciju da razumemo, da prodremo. Ne smemo se plašiti da govorimo. Ali veoma ponosna osoba oseća da je sve razumela, zašto bi više govorila? To je opasnost… Zato, ponavljamo frazu Majstora Samaela: „Ponekad moramo govoriti kada želimo da ćutimo, ponekad moramo ćutati kada želimo da govorimo“.
Ostavljam vam ovde nekoliko fraza za refleksiju:
«Čovek nikada ne bi trebalo da se žali na vreme u kojem živi, jer mu to neće doneti nikakvu korist. Naprotiv, uvek je u njegovoj moći da ga poboljša.»
Carlyle
«Oni koji se najviše žale su oni koji najmanje pate.»
Tacit
NEKA VAM SVEMOĆNI SVOJU SVETLOST DONESE SVIMA ZA SVU VEČNOST.
KWEN KHAN KHU