Dragi prijatelji i čitaoci:
Sa dubokom radošću vam šaljem ovu gravuru, koju su neki istraživači nazvali …
…ALEGORIJA LOVA
Ova gravura se pripisuje Giorgiju Giziju (Giorgio Ghisi) ─1520-1582─, italijanskom renesansnom graveru, koji ju je izveo na osnovu crteža Luke Penija ─1500-1556.
Ova gravura se pripisuje Giorgiju Giziju (Giorgio Ghisi) ─1520-1582─, italijanskom renesansnom graveru, koji ju je izveo na osnovu crteža Luke Penija ─1500-1556. Ova gravura je imala tu nesreću da nije imala svoj naslov, kako je nekoliko muzeja naziva na različite načine: Orion i Dijana, Adonis koji nosi Veneru, Endymiona i Dijanu… Pošto se likovi nisu mogli sa sigurnošću identifikovati, u knjizi Gravure Đorđa Gizija, koju su napisali Boorsch Suzanne, Michael Lewis i R. E. Lewis, izabrao je da gravuru nazove Alegorijom lova.
Komentari:
«Endimion je bio zgodan mladić uronjen u večni san. Volela ga je boginja Selena ─ Mesec ─ koja ga je posećivala svake noći. Nigde se ne kaže da se Endimion probudio i nosio Selenu na ramenima.
Pričalo se da je Orion bio lovac poznat po svojoj lepoti i da ga je Oinopion oslepeo kada je pokušao da zavede svoju ćerku. Orionu je rečeno da će ga sunčevi zraci izlečiti, pa je stavio dete Cedaliona na svoja ramena da ga vodi na istok. Oriona je ubila Diana.
Pošto ne postoji izveštaj o Orionu koji nosi ženu na ramenima, a muška figura na gravuri ne izgleda značajno veća od ženske, prema mnogim autorima teško je podržati identifikaciju njih dvoje kao Oriona i Dijane.
S druge strane, mladi Adonis je bio izuzetno zgodan, do te mere da se boginja Afrodita zaljubila u njega. Jednom prilikom dok je Adonis bio u lovu, ubio ga je divlji vepar. Međutim, nema priče o tome da Adonis nosi Afroditu na ramenima.
Ova gravura je prošla kroz nekoliko metamorfoza. Na primer, na Ghisijevoj gravuri postoji krst, koji se jasno vidi na prvom nedovršenom nacrtu gravure [pogledajte ilustraciju ispod] i koji je, u stvari, bio nesavršeno izbrisan i još uvek je vidljiv na otiscima napravljenim sve dok ploča nije završila u rukama Klaudija Duketija (Claudio Duchetti) ─ trgovca i izdavača gravira, 1565-1572. Hrišćanska referenca izgleda potpuno neskladna u ovoj klasičnoj sceni, a njeno uključivanje u nedovršenu verziju ostaje neobjašnjeno.»
Dragi čitaoci, bez obzira da li želimo da vidimo boginju Dijanu povezanu sa drugim božanstvom na ovoj gravuri, ono što nas u Gnozi zanima jeste odnos čedne (seksualno neprikosnovene) Dijane sa našom Božanskom Majkom i sa ogromnim radom lova na naše bezbrojne agregate. psihološki problemi koje nosimo u našim psihičkim dubinama. Stoga se asocira i na Mesec, zbog čega na mnogim drugim gravurama nosi sliku satelita, u vidu rastućeg meseca. Takođe je uvek povezana sa lukom i njenim srebrnim strelama.
Dijana je bila ćerka Zevsa i Letoa i molila je oca da ostane večno čedna. To je bio razlog zašto su mnogi mitološki likovi koji su bili dirnuti radoznalošću da je vide golu ubijeni strelama boginje kada je otkrila njihovu smelost.
Figura koja nosi Dijanu na ramenima može se jasno povezati sa bilo kojim Adeptom Belog Bratstva koji teži da bude u pratnji naše blagoslovene unutrašnje Boginje Majke kako bi osigurao smrt egoičnih elemenata koji nas, nažalost, identifikuju pred bogovima kao neke utvare. Zato ratnik ili Adept koji nosi boginju na svojim ramenima nosi u desnoj ruci ogromno koplje koje ukazuje na mušku i čednu snagu onih koji ne prosipaju Hermesovu posudu, prema gnostičkoj tradiciji.
Centralni par prati povorka sastavljena od Nimfa, koje je Diana takođe zamolila svog oca ─ Zevsa ─ da je stalno prate. Sve ove nimfe su, prema mitu, morale uvek da ostanu čedne, što nam ukazuje da različiti delovi našeg BIĆA i naše Božanske Majke jesu i uvek ostaju čedni u očima Teomegalogosa.
Krst koji se može videti na gravuri, manji od glavnog, nesumnjivo je bio ideja jednog od gravera tog vremena, koji je pokušao da pomeša grčke mitove sa hrišćanskom verom. S druge strane, nema sumnje da se prava čednost postiže samo ukrštanjem muških i ženskih sila tokom metafizičkog koitusa, prema najstarijim hermetičkim predanjima. Ovo je misterija lingam-jonija (lingam-yoni) i pudende u tibetanskim i hinduističkim doktrinama.
Posebno vredni naše pažnje su i psi koji uvek prate mitološku boginju Dijanu. Pas je oduvek povezivan sa dve vrline: vernošću i seksualnom snagom, bilo da je ova druga uzvišena ili odvratna. Dovoljno je setiti se pasa Ortrua i Euritiona, protiv kojih se mitološki Herkul borio u jednom od dvanaest zadataka koje su mu nametnuli bogovi Olimpa da bi povratio svoj status božanstva. Oba psa su simbolizovala nasilje bez granica, ono infraseksualno nasilje koje zaslepljuje razum neopreznih hodočasnika.
Na prvoj nedovršenoj skici ilustracije, detaljno se vidi gore pomenuti krst, a nalazi se u podnožju drveta. Vidimo i muškarca i ženu kako hodaju stazom. Ovaj par naglašava da misteriju oko čednosti ne treba da praktikuju samo bogovi već i ljudska vrsta uopšte.
Latinski tekst nam govori sledeće:
«In sylvis habitans ab amore carcere liber credireram demens vivere posse diu. Sed deus ille potents hominum confundere mentem hanc ut amem moles. Vult humerisque feram».
Prevod bi bio: „Živeći u divljini, ja, budala, mislio sam da mogu dugo živeti oslobođen zatvora ljubavi. Ali taj Bog koji može da uznemiri umove ljudi želi da, čak i protiv svoje volje, volim ovu ženu i nosim je na svojim ramenima.“
Bez sumnje, voljena braćo i sestre, ljubav je osećanje koje je Tvorac odredio za zdravu radost sopstvene kreacije. Očigledno, moramo razlikovati SVESNU LJUBAV od STRASNE ŽELJE koja danas uznemirava umove masa.
Ovde, na ovim stranicama, treba pomenuti kožu koja pokriva telo Adepta. Podseća na kožu Nemejskog lava, koja je simbolizovala Herkulov trijumf u svim njegovim zadacima.
Sada dodajemo crtež Žaka Belanža (Jacques Bellange) ─ 1575-1616 ─ francuskog umetnika, gravera i štampara, zajedno sa komentarom o njemu.
„Često je primećeno da je Belanž (Bellange) morao biti svestan prelepe slike Luke Penija na istu temu, barem kroz gravuru koju je Đorđo Gizi napravio 1566. Ali Belanž ju je toliko promenio da je postala neprepoznatljiva, eliminišući pejzaž ─ čak iako je to bilo suštinsko ─ i fokusiranje na boginju, titana i psa”.
Jackues Bellange je na crtežu urezao i sledeće latinske stihove, da ih vidimo:
«Gaudet amans nympha si raptos Agenore nata
Dum sua tergoribus per freta furla vehit
Qua mihi nunc impleut placidam solatia mentem
Dum mea sic humeros pulchra Diana gravat».
Prevod: „Dok se ljubavnik otmičar raduje nimfi, kćeri Agenorove, dok je na leđima nosi preko uzburkanih mora, kakva uteha ispunjava moju vedru dušu osećajući težinu moje prelepe Dajane na svojim ramenima!“
Sada ću prepisati neke lepe fraze za vašu refleksiju:
«Ljubav je čovekovo veliko utočište od samoće, ogromne usamljenosti koju mu nameće priroda, vrsta, večni zakoni.»
Henry Bataille
«Ljubav se sa nama rađa kada se rodimo.»
Unamuno
«Žarko srce uvek traži utehu od života.»
Dostojevski
«Ljubav ne priznaje drugu nagradu osim ljubavi.»
Fernando de Rojas
«Dve stvari se ne mogu dobiti zlatom: pravo prijateljstvo i prava ljubav.»
Antístenes
AD INFINITUM.
─ ‘Do beskonačnosti.’ ─
KWEN KHAN KHU
